beats by dre cheap

Rupa

Probijam se ulicom, putem na posao, preskačem prepreke, zaobilazim gomile pijeska i alat ostavljen na ulici. U toku je rekonstrukcija glavne ulice i već nekoliko mjeseci mi po mozgu lupaju pneumatski čekići, radnici prave larmu i rade. Zapravo, više uspijevaju popiti piva nego uraditi posla i to tako traje već predugo.

Na poslu me čeka još jedan običan dan, ni po čemu različit od prethodnog, ni po čemu različit od sutrašnjeg. Monotonija svakodnevnog života nije ono o čemu sam maštao. Prije dvadeset godina, imao sam velike planove, ali su oni, nekako, izblijedili pod uticajem svakodnevnih, "sitnih", životnih problema. Ovaj svijet ne izgleda dobro, razmišljam. Sve, ide pogrešnim smjerom. Kad bi se ljudi mogli ujediniti i preuzeti stvari u svoje ruke, napraviti nešto... eh, kad bi! Opet počinjem sa svojim utopijskim razmišljanjima, a dobro znam da je to nemoguće.

Dok sam, tako, bio zaokupljen svojim besmislenim maštarijama, osjetio sam nešto čudno - izgubio sam tlo pod nogama i, za tili čas, sam se osvijestio. Bio sam u nekakvoj dubokoj rupi, s bolom u desnom članku. Upao sam u rupu koju su putari pripremali za glavno kanalizaciono čvorište. Što je najgore, pored te rupe sam, na putu do posla, prolazio već nekoliko dana, a ironija se potrudila da, ovaj put, u nju upadnem. U razgovorima sam stalno kritikovao izvođače radova što nisu ni na kakav način obilježili to mjesto gdje se rupa nalazila. Govorio sam kako neko noću lako može upasti, a ja upadoh usred bijela dana.

Instinktivno sam pokušao da se pridignem i zamalo se nisam onesvijestio. Bol u članku je bio nesnošljiv, a i da sam se uspio osoviti na noge, ne bi mi mnogo vrijedilo, jer je rupa bila duboka tri metra i, poput omanje sobe, isto toliko široka i dugačka. Nije mi trebalo mnogo vremena da shvatim da sam u ozbiljnom problemu i da mi je potrebna pomoć da se izvučem. Posegoh za telefonom i, dok sam prevrtao džepove, primjetim ga razbijenog tridesetak centimetara od mjesta na kojem sam sjedio u bolovima:

- Šta sad? Kakva glupost! Ne mogu napolje i ne mogu pozvati pomoć... ništa ne mogu. Kakav sam ja kreten - misli su se komešale.

Situacija jeste bila besmislena, ali sam bio svjestan da se rupa u koju sam upao ne nalazi u džunglama Amazona, nego u mom gradu. Sigurno će se neko uskoro pojaviti i pomoći mi. Ipak je ovo prometna ulica. Dok sam tako razmišljao, pogledao sam nogu. Članak je narastao na veličinu omanje lubenice. Vjerovatno sam nešto slomio i neću proći bez gipsa. Ali trebalo je doći do Hitne pomoći.

Još jedna od mojih apsurdnih životnih situacija. Moj život je poput Marfijevog zakona - sve što može, poći će po zlu. Ako je bilo šansi da upadnem u problem, to sam i činio. Ako je postojala opasnost da me neko prevari, varao me je. Ako postoji mogućnost da upadnem u rupu, ona mi je bila zagarantovana. Dobro, uvijek sam bio prilično nepažljiv i to je mnogo doprinosilo, ali znam ja sebe, upao bih ja u ovu rupu nekako, čak i da sam odlučio da na posao krenem potpuno drugom ulicom. Već bih pronašao način.

Iz razmišljanja me prenuše riječi:

- Komšija, jesi li to ti, komšija? - bila je to komšinica iz mog haustora, koja se vraćala iz jutarnje kupovine, noseći kesu sa dva hljeba.
- Jesam, komšinice, kao što vidiš.
- Sad rekoše u Marketu da je neko upao u ovu rupetinu. Ne mogu da vjerujem da si to ti.
- Pa, eto, kao što vidiš, to sam ja. Pozvao bih te na kafu, ali...
- Sad ću ja piti kafu sa komšinicom preko puta tvog stana. Ništa ti ne brini - svima ću razglasiti šta je bilo, pa će ti već neko doći u pomoć. Maloprije mi reče da ode staviti kafu, dok se ja vratim iz prodavnice.
- 'Ajd ti komšinice, nemoj da ti se kafa hladi - rekoh.
- 'Ajd, 'ajd, odoh, brzo ću ja - reče i nestade iz vidnog polja.

Dobro, u redu. Ako ništa drugo, biću dobra trač tema uz jutarnju kaficu. Počeh zamišljati kako će se odvijati ti razgovori. Njih dvije će prvo započeti priču: "Znaš šta je bilo?", onda će analizirati moj problem i pronaći sve razloge koji su doveli do njega. Zajedno će odrediti stavove o tome da li sam ja to zaslužio ili nisam... i tako dalje, pa će se, nakon sat vremena raspredanja o meni, razići i otići da nastave razgovor uz neke nove kafice.

- Dobro jutro, komšija - bio je to glas starijeg čovjeka iz susjedne zgrade, kojeg sam svakodnevno viđao kako polako šeta podupirući se štapom - Šta je bilo? Ti upade u tu rupu! Eh, tako sam i ja upao u karabit kad sam pravio kuću sedamdeset osme. Umalo se ne udavih. Da mi nije bilo djece da me izvuku, ja bih tu i ostao. A evo me sad, Hvala Bogu, još uvijek na ovom dunjaluku. Nego, jesi li probao izaći? Vidiš onaj kamen tamo u uglu. Probaj stati na njega i dohvatiti ivicu rupe, pa se izvući napolje. Možeš ti to sigurno. Mlad si i u snazi. Eh, da su meni tvoje godine - ja bih iskočio iz te rupe - reče i produži svojim putem.

Još neko vrijeme sam ga čuo kako, vjerovatno sebi, opisuje događaje iz sedamdeset i osme godine, dok se nije potpuno udaljio. Hoću li i ja postati takav i mlađima od sebe dijeliti neupotrebljive životne savjete? Nadam se da neću, ali problem je što, vjerovatno, toga neću biti ni svjestan, čak i ako postanem. Možda sam već takav. Možda i mene dvadeset godina mlađi ljudi tako doživljavaju i ono što govorim smatraju besmislenim i neupotrebljivim.

U razmišljanju me prekinu glas:

- Ej, jarane! Šta to bi? - bio je to moj prijatelj s kojim sam se povremeno družio.
- Eto, jarane, upadoh u ovu rupu - odgovorih.
- Pa, kako, boga ti, uspjede upasti?
- Znaš mene. Zamislio sam se nešto i nisam ni skontao - tek sam shvatio šta je bilo, kad sam se našao na dnu.
- Jesi li se udario?
- Izgleda da sam slomio nogu. Ne znam, ali boli k'o sam Đavo.
- Čuj! Moram do kladionice. Juče sam uplatio tiket i sinoć mi prođe šest utakmica, a jedna mi ostala za danas. Odoh da uplatim, pa da "branim" tiket. Biće barem trideset maraka, a ako me sreća pogleda, biće i šezdeset. Kako god, ne mogu izgubiti. Čim završim, eto mene da te izvadimo odatle - reče.
- Hajde, hajde, pa se vidimo - rekoh više sebi, jer se moj prijatelj već izgubio iz vidokruga.

Moram priznati da me je sve ovo pomalo zabavljalo. Ovo se samo meni može dešavati. Ovakve, apsurdne situacije su bile moja svakodnevica. Koliko li sam samo puta bio u nevjerovatnim neprilikama, da ne znam da li bih plakao ili se grohotom smijao? Koliko puta sam doživio ono: "Da nije žalosno, bilo bi smiješno"? Evo i sad. Normalni ljudi, jednostavno, zaobiđu rupu, a ja... ja je nisam zaobišao. Ja sam pravo u nju zagazio. Tako je to kod mene. Stavi na ulicu rupu i na istu ulicu stavi mene i zna se šta će se dogoditi. Završiću, kao i sad, na dnu rupe sa povrijeđenim člankom.

- Momak, vi mladež ste stvarno, nevjerovatni - bio je to još jedan stariji prolaznik - Ništa ne gledate. Samo dignete glavu i idete.
- Kao da sam ja želio da upadnem u ovu rupu? - odvratih.
- Da nisi želio upasti, pazio bi malo. Ne može se tako. Uzmete one telefone i idete ulicom. Dobro te nije kamion zgazio - nastavi starac istim tonom - Poslije kukate, a ništa ne pazite.
- Dobro, dobro - rekoh, odmahujući rukom i pokazujući mu da produži svojim putem.
- Kad sam ja bio mlad, to se meni nije moglo dogoditi. Mi smo vodili računa, a ne kao vi. Samo dignete glavu i mislite da je svijet vaš. Kad sam ja bio mlad, sve je bilo drukčije!
- Jeste, tada nije bilo ni ulica.
- Sve vi najbolje znate. Šta ću ti sad ja? Sad ja treba da te vadim. Ne pada mi na pamet. Kako si upao, a ti fino izađi.
- Nisam Vam ni tražio pomoć.
- I da jesi, isto bi ti bilo. Upadate u neprilike i onda neko treba da trči u pomoć...

Otišao je i džangrizavi starac i ostavio me u razmišljanju. Ironija je bila da mi je, koliko god se žalio i koliko god je odbijao i pomisao da mi pomogne, donekle, ipak, pomogao. Barem mi je malo odagnao misli od situacije u kojoj sam se našao.

- Komšo, pa jesi li to ti? A ja čula maprije da si upao u tu rupu i kažem da nema šanse da je to komšo. Kažem ja njima da ti o svemu vodiš računa i tebe problemi zaobilaze u širokom luku - zagraktala je još jedna komšinica sa ivice rupe.
- Ne bih ja rekao da je baš tako - pobunio sam se.
- Gledam ja vas; kad ste zajedno prosto se vidi koliko ste svi složni - da vam čovjek pozavidi. Uvijek sam govorila da ljudi pretjeruju u svim onim pričama.
- Kojim pričama?
- Ma pusti kraju, komšo. Znaš kako je to kad se ženturače skupe?
- Ne znam bogami, a vidiš kono da i ja mogu upasti u probleme - bi mi smiješna igra riječi i formulacija: "upasti u probleme".
- Ma nije ovo, bogzna, neki problem. Ovo ti Bog daje da i tebe nekad nešto "pecne" - reče kao da ju je moja situacija radovala.
- Kao da vi iz komšiluka provodite sve vrijeme sa mnom i znate imam li ja probleme ili ne i da li mene ponekad nešto "pecne"? - razgovor me je već počeo nervirati.
- Hajde, hajde, komšija. Žurim, ostavila sam ručak na ringli - reče i ode.

Nije mi ni padalo na pamet da je molim za pomoć, a ni ona, nijednom riječju, nije pokazala istinsku želju da mi pomogne. Samo sam joj u mislima zaželio srećan put i da joj ručak zagori, ako ga je uopšte i ostavila na ringli.
Još sam razmišljao o svima koji su prošli pored "moje" rupe u protklih dvadesetak minuta, kad sam začuo:

- Joj, pa to ste Vi! Jeste li u redu? - bila je to djevojka, tinejdžerka, koju sam poznavao preko svoje kćerke. Mlada djevojka se objema rukama držala za glavu.
- Evo, kao što vidiš, živ sam. Malo sam ugruvan, ali sam dobro.
- Pa šta ćete sad?
- Valjda će naići neko ko mi može pomoći.
- Ja bih Vam pomogla, ali ne znam kako. Zapravo, kasnim na predavanje i plašim se da neću dobiti potpis ako još jednom zakasnim. Moji će me ubiti ako ne položim ovaj ispit - reče sva usplahirena.
- Požuri onda, da ne zakasniš.
- Naićiće neko ko Vam može pomoći, sigurna sam.
- Hoće, ne znam kako dosad niko nije došao u pomoć. Pitanje je minuta, siguran sam.
- Odoh, žurim, pozdravite kćerku.
- Hoću, pozdraviću.

Opet ostadoh sam da čekam sljedećeg prolaznika. Uskoro sam ga i dočekao. Čim se pojavila još jedna glava na ivici rupe, začuo sam gromoglasan smijeh - bio je to moj prijatelj:

- Jarane, kad ispričam raji - valjaće se od smijeha. O ovome će se godinama pričati - reče, ne prestajući da se smije.
- Brate, nije smiješno, izgleda da sam nogu slomio.
- Kako nije smiješno? Vidiš da ja ne mogu da prestanem da se smijem - reče i još za nijansu pojača svoj smijeh.
- Daj, bolan, meni nije smiješno.
- Joj, sad kad odem do kafića, kad ispričam raji. Poslaću i tebi piće.
- Ja, hajd' ti do kafića, a za mene ne brini.
- Šta se odma' ljutiš? Sad ću zvat' burazera - on u autu ima dugačku sajlu za vuču, pa nek' dođe i izvuče te odtle. Valjda je budan - dodade.
- Daj, brate, zovi bilo koga. Samo me vadite odavde.
- Evo, evo, idem ja. Sad će burazer - reče i odmagli.

Bio sam skeptičan i nisam očekivao pomoć ni s ove strane. Poznavajući svog prijatelja, znao sam da će on, ipak, prvo svratiti u kafić i da će se, zajedno sa ostalima, dobro našaliti na moj račun, popiti barem jedno pivo, možda i više, a tek onda će pokušati pozvati svog brata, koji, vjerovatno, i dalje spava i ni topovi ga ne mogu probuditi. Već sam se počeo ljutiti na svoje društvo, kao da se sve baš tako odigralo kako sam ja zamišljao, kad se ukaza još jedan lik. Bio je to dječak od nekih jedanaest-dvanaest godina:

- Čiko, čiko, Jeste li dobro, čiko?
- Nisam.
- Sad ću ja dovesti nekoga, reče i odmagli.

I zaista. Nije prošlo ni nekoliko minuta, a "mali" se vrati u pratnji policajca.

- Gospodine, samo budite smireni, sad ću ja pozvati pomoć - reče policajac i sa svog mobilnog telefona pozva vatrogasce - Pošaljite ekipu u glavnu ulicu. Čovjek je upao u rupu i potrebna je pomoć da se izvuče. Požurite - zatim se okrenu meni i dodade - evo sad će vatrogasci doći.
- Hvala Vam, mnogo. Nego, zar ne koristite motorole? - upitao sam.
- Koristimo, nego šta, ali ovako je brže - namignu mi.
I kao da je usud želio potvrditi njegove riječi, začu se onaj karakteristični zvuk policijske motorole.
- Kaži - kratko reče policajac.
- Idi u kafanu "Jablan", došlo je, izgleda, do neke tuče.
- Razumio - reče on dispečeru, a zatim se obrati meni - Gospodine, moram da idem. Čuli ste. Potreban sam na intervenciji.
- Hajte vi. Sad će vatrogasci.

Ovaj put nisam ostao sam. Tu je bio i dječak koji mi je doveo policajca u pomoć. Od toliko prolaznika, ispade da mi je pomogao dječak, razmišljao sam. Nije to čudno. Sad se mali osjeća kao da je učinio neko veliko djelo. Pa, i jeste. Svi su prošli, svi su žurili svojim obavezama, osim njega, "besposlenog" dječaka. Bio sam mu zahvalan. I ostali su lako mogli postupiti poput njega, ali im nije bilo dovoljno stalo ili, jednostavno, nisu željeli. Vjerovatno će i "mali" postati "pokvaren" kad odraste, kao i svi ostali.

- Mali, skloni se odatle. Upašćeš u rupu - začuo sam još neki glas, a nedugo potom, vidio i čovjeka u odijelu. Bio je to, ni manje, ni više, nego lokalni odbornik.
- Dobar dan - rekoh, onako iz rupe, odborniku.
- O, pa koga ja to vidim. Kako se ti tu nađe?
- Eto, idem putem, gledam svoja posla, razmišljam o nečemu, kad... rupa. Nisam bio ni svjestan šta me snađe - brzo odgovorih.
- Znao sam ja da će se ovo jednom dogoditi. Bogami, neće to moći tako. Rupa nije ničim obilježena, boli njih briga. Bilo je pitanje dana kad će neko upasti - iznervira se odbornik, što se moglo primjetiti samo po tonu kojim je govorio, ne i po njegovom licu - Ja sam upravo pošao na sjednicu Skupštine Opštine i, vjeruj mi, odmah ću na početku postaviti odborničko pitanje: "Zašto vlast dozvoljava ovakav nemar? Zašto ništa nije učinjeno da se ovo spriječi?"
- Pa, dobro, hvala Vam. Samo ne znam, da nije malo kasno sad to pitati?
- Možda jeste za tebe, ali ima i drugih ljudi u ovom gradu. Dok ove na vlasti malo ne pritisnemo, oni će raditi kao da je ovo njihova prćija. Ne može to tako. Odoh, sjednica samo što nije počela - reče i odmače se žurnim korakom.

I dalje nisam bio sam. Još uvijek je tu bio dječak, a pridružio mu se i jedan dokoni pas lutalica, koji je stajao pored dječaka i mahao repom. Nekoliko minuta nakon što je odbornik otišao, začuo sam zvuk vatrogasnih sirena i ubrzo se pored rupe parkiraše dva velika, crvena vatrogasna kamiona. Iz jednog iskoči vatrogasac u punoj opremi:

- E, čovječe, što nam napravi problem! - reče, čim je prišao rupi i osmotrio situaciju.
- Kakav problem?
- Stanica ostade prazna. Sad ako negdje bukne požar - ima sve da izgori. Svih deset nas je došlo ovdje. Niko nije ostao ni da se javlja na telefon.
- Kao da ste morali svi dolaziti i kao da ste morali doći sa dva kamiona? - pobunio sam se.
- Otkud smo znali šta ćemo zateći. Nego, dosta priče. Sad ćemo ti spustiti ljestve, pa se popni napolje - iznervirano odbrusi.
- Plašim se da to neće biti moguće. Mislim da sam slomio skočni zglob - rekoh mu.
- Ih, pa ne znam kako da ti pomognemo. Mi nemamo na kamionima onu korpu da spustimo u rupu. Jedino da zovemo Elektrodistribuciju i da pitamo imaju li oni vremena da dođu.
Vatrogasac se odmače nekoliko koraka od rupe, ali se brzo opet pojavi:
- Evo, sad sam zvao. Električari će brzo biti ovdje - dolaze sa korpom - zadovoljan je bio učinjenim.

I, zaista, ne prođe ni pet minuta, a još jedan kamiončić se parkira pored rupe, a radnik u plavom radnom kombinezonu mi reče da se povučem u stranu kako bi mogli spustiti korpu. Poslušno sam odskakutao na zdravoj nozi u sam ugao. Ali, kada se iznad mene pojavi korpa i poče da se spušta u rupu, vidjeh da su unutra dva radnika i da su zauzeli sav prostor. Pitao sam se ima li u korpi, uopšte, mjesta za mene. Čim je korpa spuštena, jedan od električara mi pruži neki papir i reče:

- Šefe, nisi platio struju; imaš dug koji moraš regulisati. Ne možemo te izvući dok ne platiš.
- Ali, nema ni desetak dana kako mi je stigao račun! Sve je plaćeno osim tog iznosa sa posljednjeg računa; to je nekih tridesetak maraka, čini mi se, a kakve veze sad ima račun za struju? - zbunjeno sam pitao.
- Ja stvarno ne znam, samo prenosim šta mi je rečeno u Upravi. Evo, ovo ti je nalog za isključenje s mreže. Zovi nekoga da plati i da ti donese uplatnicu - zaključi svoje izlaganje, kao da je upravo rekao nešto po čemu je izvedena komplatna logika kao nauka.
- Svašta. Kakve veze ima jesam li platio struju?
- E, pa, ništa nema veze. Kad bi mi tako gledali kroz prste svima, uskoro niko ne bi plaćao.
- Podnesite tužbu!
- Nema od toga ništa. Znaš i sam kakvi su nam sudovi. Razvuče se to i mi samo možemo da gledamo odakle nam vedro. Imamo i mi djecu koju hranimo - podigao je glas - Moramo se ovako snalaziti i koristiti svaku priliku da naplatimo potraživanja.
- Ali, kakve ovo ima veze sa naplatom? Da su vatrogasci imali korpu, vas niko ne bi ni zvao - nisam mogao da vjerujem u kakvoj sam se raspravi našao.
- Kakve ima veze? Sve ima veze s parama. Sve! Ništa više ne može mufte. Nego, rekoh ti, pokaži mi uplatnicu i odmah te vadimo. Direktor je izričito naredio da ti ne pomažemo dok ne platiš - jasno je pokazao da je došao kraj svakoj raspravi i pokazao radniku koji je, sa kamiona, upravljao korpom da ih podigne.

Korpa se počela dizati iz rupe kad se, nenadano, začuo povik:

- Stanite, šta radite? - bio je to još jedan odbornik.
- Čovjek ima neplaćen račun za struju - odgovori mu električar iz korpe.
- Jeste li vi normalni. Vraćaj to dole.
- Imam ja svog direktora koji mi određuje šta, kad i kako da radim.
- Slušaj ti, evo i Skupština je dala pauzu zbog ove situacije. Mene su poslali da provjerim šta se dešava. Ovi iz oppzicije su već počeli da nam prave probleme i da postavljaju pitanja:  Kako se moglo desititi? Što nisu postavljena upozorenja? Koliko je novca potrošeno za radove? Smjesta zovem vašeg direktora pa se s njim objašnjavajte.

Međutim, korpa je već bila izvučena napolje i razgovor se nastavio izvan rupe:

- Ne znam ja ništa. Direktor mi je dao izričite instrukcije. To ti s njim raspravi - uporno će električar.
- Halo, direktore. Šta ovo radite? Kakva je ovo priča oko neplaćenog računa? Izvadite odmah čovjeka iz rupe? Hoćete li da nas tuži, pa da imamo probleme ovdje? Da, da, znam ja da vi niste u nadležnosti opštine, ali ne zaboravite da mi i "gore" imamo uticaja. Dobro. Evo vam vaš radnik, pa to njemu prenesite - bijesnio je odbornik preko telefona najnovije marke.

Očigledno je direktor Elektrodistribucije izdao naređenje radnicima da me izvuku iz rupe, jer se korpa ponovo počela spuštati.

- Gospodine. Šta mislite ko je kriv za ovu situaciju? - sa oboda rupe, u kojoj sam se nalazio, gledali su me objektiv kamere i novinarka s mikrofonom u ruci.
- Za kakvu situaciju?
- Vi ste na dnu rupe, povrijeđeni, ko je kriv zbog toga? Krivite li vlasti ili izvođače radova?
- Da li  stvarno mislite da u ovom trenutku želim bilo šta komentarisati? - na pitanja sam odgovarao pitanjima.
- Razumijemo Vašu frustraciju, ali važno je da uperimo prstom u krivce - novinarka nije odustajala.
- Ostavite Vi mene na miru. Imate bitnijih stvari za izvještavanje.
- Ali, mi Vam pružamo priliku da prenesete poruku ljudima. Ovo što se danas Vama dogodilo, sutra se može desiti i drugima, a to sigurno ne želite - pokušavala je da zaigra na kartu moje empatije.
- Ostavite se toga. Treba ja da se osjećam krivim? Nisam ni za šta kriv i ne krivim nikoga. Eto, to je moja poruka. A sad me ostavite na miru ili ću urlati upomoć, pa poslije snimajte priču o tome zašto sam upao u rupu i počeo da zapomažem.
- Ali, gospodine...
- Šta, tačno, ne razumijete od svega što sam Vam rekao? Ostavite me na miru.
- Svašta. Kako biste se za mene zauzeli? - promrsila je novinarka sebi u bradu - Hajde, idemo, nema od ovoga ništa - rekla je snimatelju i demonstrativno se izgubila iz mog vidnog polja.

Snimatelj je slegnuo ramenima, kiselo se nasmijao i pošao za njom. U međuvremenu, za vrijeme rasprave sa TV ekipom, korpa sa radnicima Elektrodistribucije se ponovo spustila na dno rupe i obojica su, ovaj put, izašli i stajali pored mene:

- Možeš li ustati? - upitao je električar koji mi je maločas uručio račun - Ako ne možeš, mi ćemo pomoći.
- Ne treba ništa. Idite vi svojim putem. Ja ću ostati. Bolje mi je ovdje, nego napolju. Ne sviđa mi se ideja da se vratim gore.

Budan u snovima vs. sanjar na javi
http://kakobilo.blogger.ba
05/07/2018 07:49